Moja 2017.godina do danas...

2.6.17


Pre neki dan sam shvatila da je jun mesec. Dok sam se okrenula pola godine je već iza mene. 2017. je počela sjajno, ali ubrzo je pokazala u kom smeru želi da ide. I ja tu nisam mogla ništa drugo sem da se pomirim sa sudbinom i da prihvatim situaciju...

U decembru prošle godine je bilo godinu dana kako sam mama. Kako se porodiljsko bližilo kraju, baba-servis nam nije dostupan, mališu smo upisali u jaslice. Nisam verovala kada su mi rekli da će biti pet dana u jaslicama deset dana kod kuće. O kako je to istina, surova istina... Silne prehlade su iza nas, a i trenutno, dok ovo pišem borimo se sa jednom (koja nam ne predaje ring već tri nedelje).

Pre nego što su krenuli virusi, bakterije i prehlade da nam redovno kucaju na vrata uživali smo u malim zimskim čarolijama. U januaru sam videla iskrenu iskru i pravo dečije oduševljenje prilikom susreta sa snegom. Uživao je on, uživali smo mi matori. Dani su bili ispunjeni smehom i grudvanjem, večeri su bile vedre, noći hladne. 

Parkić preko puta i jedna usamljena svetiljka smeštena između jela.



Mali delić novogodišnje dekoracije koji nisam želela da uklonim sve do početka februara...


Krajem marta "zaglavili" smo u bolnicu. Zbog neodgovornosti pedijatra i njenog stava "temperatura i tri dana jahanja" moj mališa, je hitno primljen na ORL klinku, sa dijagnozom celulitisa i sinusitisa. Beba od tada 14 meseci... Dalji tok priče i šta smo sve preturili preko glave, nije za ovaj post. Možda nekom drugom prilikom zabeležim iskustvo, jer možda će nekom značiti.

Stopalca mog malog heroja na bolničkoj postelji...


Jedno ružičasto jutro kroz bolnički prozor...


Mart je prošao brzo, potpuno neprimetno. Uglavnom smo bili zatvoreni u kući, dok je oporavak tekao polako, ali sigurno. April je već doneo prve lepše dane, osmehe na naša lica ali i borbu sa novim zubićima. April je doneo i prva veća komešanja u našem gradu. Da li će se iz toga roditi nešto više, ne znam. Ostaje vreme da nam pokaže... Demonstranti sa mog prozora...





Ono što je nalepše kad imate malo dete jesu produženi praznici i vikendi. Prvomajski praznici ove godine su za nas trajali punih desetak dana. Uživali smo u praznom Beogradu, gde smo na ulicama sretali tek po neko čeljade kako brzim koracima grabi u svom nekom smeru. Nikad nisam uživala kao tih dana... Ceo grad samo za nas troje.



Lale, lale svuda oko mene...




Jedno jaje na Trgu Nikole Pašića. 


"Moj" bagrem. Moje drvo...



Produženi praznici su se nastavili kod mojih roditelja u Sremskoj Mitrovici. Prava prilika da se upozna trava, sedi na njoj, ista čupka, bacaju kamenčići u potok, reku, pipkaju cepanice. I naravno... jede dedin roštilj na licu mesta. Konzumenti na delu,





Mitrovački mali puž...


Pogled na Dunav iz jednog Smederevskog stana...


Vraćanje na posao svakoj mami padne teško. U kojoj meri, nije bitno... Nova rutina, staro dobro okruženje - prijalo je. Divni momenti sa koleginicama u kancelariji... Samo da im poručim: atmosfera je divna, mnogo lepša sada, nego kada sam vas privremeno ostavila <3



Odlasci na beauty dešavanja su se kod mene znatno proredila, jer više nemam slobodnog vremena kao nekada. Uz detetove prehlade, na mnoge pozive nisam mogla odem. Neke sam uspela da obiđem, jer su se ukazali u pravim, retko slobodnim, momentima.

Kako je bilo na dočeku Urban Decay kozmetike, mogli ste više da pročitate na mojoj facebook stranici. Od februara ove godine su konačno dostupni u Srbiji, u Sephora parfemerijama.




U aprilu sam posetila i Sajam kozmetike. Prvi put posle duže vremena sam mu posvetila malo više pažnje. Kako je bilo i šta sam sve (meni) zanimljivo videla mogli ste da čitate u ovom postu.




U maju nisam odolela Hemofarm izletu u Mokrin. Vojvođanka sam u duši i srcu. Mir ravnice mi prija i zaista mi nedostaje. Atmosfera Mokrina i mirnoća su mi prijali. Mali beg od svakodnevnice. Jedan dan proveden u zelenilu i na čistom vazduhu. Thiomucase anticelulit gel se vratio na velika vrata u najlepšem mogućem ambijentu... Kako sam se tamo provela možete pročitati u ovom postu.




Dok čekam da jun donese nešto lepo, koristim dane starog odmora uživajući sa klincem, dok još jednom uspešno pobeđujemo virus. Očekujem nešto lepo.

I dok uskoro nastupa leto, omiljeno godišnje doba mnogih, neka vam je uvek u mislima:


Verujte u čuda. Dešavaju se, tu iza ugla <3

Hvala na čitanju.

You Might Also Like

1 comments

  1. Uvek uzivam u tvojim zivotnim postovima i naravno tvojim fotografijama, koju su bas "ti"...jako lepe, a bez foliranja. Nekako su prirodne i iskrene. Nisam znala da ste zavrsili u bolnici...ali bitno je da je sada to sve proslo.

    ReplyDelete

Hvala Vam što odvajate Vaše vreme, čitate moj blog, komentarišete, dajete predloge, kritike i sugestije.

Subscribe